Приредио и превео са италијанског и француског: Драган Мраовић


У новом мултиполарном поретку, у пуној фази консолидације, Африка ризикује да постане, због економских и геостратешких разлога, улог у игри између западног система под америчким вођством и евроазијских сила, Русије, Кине и Индије. У циљу превентиве и спречавања те евентуалности, а посебно ради стицања одлучујуће глобалне улоге на средњи и дуги рок, континентална интеграција Африке је потреба и изазов којима афрички руководиоци морају хитно да се позабаве и дају потребан одговор. Вероватно би та интеграција морала да се конфигурише на регионалној основи, следећи три главне линије водиље, које чине Медитеранско море, Индијски океан и Атлантски океан.


Мултиполаризам: сценарио на путу консолидације

Многобројни фактори, међу којима су најважнији: а) америчка неспособност да управља пост-биполарном фазом која је настала после совјетског колапса; б) реафирмација Русије коју је обавио Путин, а консолидовао Медведев; ц) економски раст и политичка тежина две државе-континента као што су Кина и Индија; д) ослобађање неких значајних земаља Јужне Америке од вашингтонског туторства, довели су до предуслова за успостављање мултиполарног система.

Нови геополитички сценарио, после прве фазе превирања, који су Вашингтон, Лондон и европске олигархије, под контролом Саркозија и Меркел, непрестано минирали, сада се чини да је на путу консолидације захваљујући сталним активностима између Москве, Пекинга и Њу Делхија, а по великим темама као што су: снабдевање и дистрибуција енергетских извора, континентална безбедност, решења у току усвајања која се односе на економско-финансијску кризу, јачање неких институција са мултирегионалним вредностима, ако не и континенталним, као, на пример, Шангајскао рганизација за сарадњу, реалистичко заузимање ставова у односу на разна питања која су наметнуле САД у међународној расправи, почев од оног које се односи на иранско нуклеарно питање до питања људских права у Кини, Русији, Ирану, па чак и у Индији1. Осим процеса евроазијске интеграције, потребно је рећи да се нови међународни оквир и даље консолидује захваљујући и стратешким споразумима које су неке евроазијске земље (Русија, Иран и Кина) постигле са важним јужноамеричким земљама као Бразил, Венецуела и Аргентина, на економском, а у неким случајевима и војном плану.

У светлу изложеног, чини се да су карактеристике нове геополитичке слике суштински две:

а) чини се да прва – у односу на успостављање и само постојање новог међународног поретка – израња из синергије намера највећих евроазијских земаља и земаља индиолатинске Америке. Жеље руководећих елита Москве, Пекинга, Њу Делхија, Техерана, а однедавно и Анкаре2 подударају се са жељама Бразилије, Каракаса и буеонос Аиреса и теже да се актуелизују у геополитичку праксу која предвиђа, преко стратешких односа, свођење САД од светске на регионалну силу. Чини се да, на крају прве деценије овог века, Евроазија и индиолатинска Америка представљају два стуба на којима почива данашњи међународни система. На плану унутрашње интеграције, боље рећи, на степену унутрашње кохезије две велике континенталне масе, одлучиће се краткорочно и дугорочно, врло вероватно, исход целе мултиполарне игре.

б) друга карактеристика, која се тиче, по нашем мишљењу, природе новог геополитичког контекста, тицала би се континенталне артикулације преко које та карактеристика тежи да се изрази4.

Међутим, пред таквом консолидацијом новог сценарија, треба имати у виду да западни систем под северноамеричким вођством, иако у силазној фази, или управо зато што је у тој фази, наглашава, упркос реторици нове администрације, своју експанзионистичку и агресивну природу.

Крхкост Африке и амерички продор на јужну хемисферу

У оваквим оквирима високооптерећеним напетостима који су, као што смо претходно већ видели, условљени супротстављањем новог мултиполарног система, који се убрзано дефинише, систему у коме су САД средиште, Африка тегобно покушава да пронађе свој јасни положај, односно да се оформи као унитарни геополитички ентитет, иако веома сложен, имајући у виду дубоке и разнолике културне, етничке, верске, климатске, економске и друштвене неусклађености видљиве на целом континенту5.

Па, ипак, од давне 1919. (дакле, у сасвим другачијем геополитичком контексту, који је такође био у транзицији, треба то нагласити), с Париском конференцијом, Африканци исказују потребу да унифицирају свој континент6. Претходно је панафрички покрет, настао у САД и на Антилама, крајем 19. века, на основу идеја америчког мелеза Вилијама Едварда Бургарта Ди Боа, творца панцрначког покрета и идеја јамајчанина Маркуса Гарвеја, творца лозинке «повратак у Африку» и такозваног «црног сионизма», тежио превасходно културном јединству афричких народа. На чисто политичком плану панафрички покрет је допринео, током процеса деколонизације, стварању «Организације афричког јединства», који данас носи име «Афричка унија».

У наше време, после отприлике једног века самита и стерилних конференција посвећених јединству (или интеграцији) континента (различито схватаном и теоријски обрађиваном), препреке које настају реализацији тог јединства опстају, чини се, у нерешеним историјско-политичким питањима која обухватају, између осталог, класичне проблеме који се односе на недостатак инфраструктура, на политичку фрагментацију на државе моделиране према западној парадигми7, на неспособност локалне владајуће класе да управља племенским разликама кроз унитарну и проконтиненталну логику или, бар, регионалну, на колонијално наслеђе и, пре свега, на западне апетите, који су се огромно повећали задњих година, у складу са афричком политичком синергијом коју су осмислили САД и њихов регионални савезник, Израел8. Брз и површан прегел афричких догађаја навео би аналитичара да западни апетитима придода и кинеске, руске и индијске апетите. Али, у том погледу треба приметити да азијски или, боље рећи, евроазијски интереси у Африци имају посебну вредност из које ће, на дужи рок, управо целокупна Африка извући добробити, што би олакшало њено укључење у нови мултиполарни систем и што би је геополитички везало за евроазијску континенталну масу. Африка би била, у таквом будућем сценарију, трећи пол евро-афро-азијског простора.

Вашингтон је, пошто је био, у задњој години Бушове администрације, заглибљен у средњоисточним сукобима (Ирак и Авганистан), заустављен, од стране Русије и Кине, у свом походу приближавања евроазијским републикама, пошто је изгубио, заједно са Лондоном и Европском унијом, утакмицу у руско-украјинском спору око гаса, изашао погнуте главе из грузијске авантуре (август 2008.), лоше сварио и турску самосталну одлуку о гасоводу Јужни ток9, појачао своју спољну политику на југу планете, односно у јужној Америци и Африци.

У периоду 2007-2008 САД су покушале да разбију БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина), нову геоекономску осовину која је успостављена између Евроазије и индиолатинске Америке и да минирају споразуме усмерене на јужноамеричку интеграцију преко притисака на Бразил и Венецуелу, пре свега. У такву стратегију, коју можемо дефинисати као «стратегију повраћаја контроле над својим бившим двориштем», уклапају се, на пример, како есхумација Четврте флоте тако и епизода као што су сецесионистички покрети на боливијском подручју (департмани Тарија, Бени, Пандо и Санта Круз), које је подстицао управо Вашингтон, према мишљењу разних јужноамеричких аналитичара, међу којима је и Бразилац Мониз Бандеира. Тај обновљени амерички интерес за контролу Јужне Америке, који је започела претходна републиканска администрација, једнако следи и садашња коју предводи демократа Обама, што се показало у два типична примера: мешање САД у државни удар у Хондурасу и, пре свега, изградња војних база у Колумбији.

Што се тиче текућег продора САД у Африку, он је за Америку обавезна етапа због три главна разлога.

Један се односи на енергетско питање. Према једној студији коју је од неких стручњака 2000. године наручио National Intelligence Council, САД се надају да ће моћи да искоришћавају, почев од 2015, бар 25% нафте из Африке10. Истраживање и контрола енергетских извора у Африци спада у два приритета Вашигтона и нафташких група које усмеравају и подржавају енергетску политику11. Очигледно је да први приоритет произилази из стратегја усмерених на истраживање извора енергетског снабдевања, различитих и алтернативних у односу на средњеисточне изове, а други приоритет се односи на заштиту хегемонијске улоге коју су САД стекле током прошлог века, а у вези контроле и дистрибуције светских енергетских извора. Та улога пролази сада кроз врло критичну фазу због недавне синергичне политике Русије, Кине и неких јужноамеричких земаља на енергетском плану. Познато је да је Кина антагониста САД у Африци. Она је последње деценије ојачала и успоставила односе и флукс инвестиција, посебно у инфраструктуре, на афричком континенту, настављајући политику која је започета још у време хладног рата. Кина не само да је заинтересована за афричку нафту, већ и за гас12 и материјале који су стратегијског значаја за њен развој, као угаљ, кобалт и бакар. На енергетском плану, један пример, значајан за последице на односе између Кине и САД, садржи се у снажној кинеској подршци Судану у погледу извоза нафте. Као што је познато, Судан, захваљујући кинеској помоћи , извози нафту још од 1999. године. То је довело Картум у жижу посебне пажње и бриге Вашингтона. Недавно (27. октобра 2009), Бела кућа је формално обновила економске санкције СУдану због питања људских права становника Дарфура.

Други разлог због кога афричка политика представља амерички приоритет у наредној деценији је геополитичког и стратешког реда. Усред садашње економско-финансијске кризе, Вашингтон би морао, као велики глобални играч, да усмери напоре на одржање својих позиција на глобалној шаховској табли, у супротном би најмања казна, у најбољем случају, била брзо свођење на силу регионалног карактера, а у најгорем случају, дошло би до катастрофалног колапса, који би тешко било савладати у кратком року. Иначе, у складу са традиционалном експанзионистичком политиком, која одувек карактерише америчке односе са осталим деловима планете, Вашингтон је одабрао Африку као велики маневарски простор из кога може да поново лансира своју војну моћ на глобалном плану у циљу да оспори светски примат азијским силама. Наравно, Вашингтон ће у ту авантуристичку иницијативу умешати целу Европу. Нова америчка политика у Африци је настала због тога што су САД наишле на запречене главне путеве који су раније изабрани ради приступа евроазијском простору: центроисточној Европи и Блиском и Средњем истоку. Први пут, после победоносних обојених револуција које су привукле, у геополитички простор под хегемонијом Вашингтона, земље блиског руског иностранства (такозвана Нова европа), сада је тешко следити, јер је Москва постала обазривија. У том смислу су индикативне тешкоће на које су САД наишле по питању свемирског штита. Други пут је онај већ годинама зацртан кроз такозвану доктрину Великог средњег истока: потпуна контрола Медитеранског мора, елиминација Ирака, ограничавање Ирана, војна окупација Авганистана, продор у централне евроазијске републике. Ипак, примена те геополитичке доктрине није произвела резултате које су Пентагон и Вашингтон очекивали у разумно кратким роковима, већ се показала негативном због трајућег и заморног авганистансток сукоба и нерешеног ирачког питања, а, пре свега, због евроазијске политике Москве која је усмерена на придобијање угледа и значаја на евроазијском простору.

Најзад, трећи разлог је превентивног карактера, Повезан је с политиком коју сада САД воде на јужној хемисфери планете у циљу дан обезвреде осовину југ-југ која је у току трудног дефинисања између многих афричких и јужноамеричких држава. Главни шефови држава индиолатинске Америке и Африке потврдили су недавно, септембра 2009, током самита у Исла Маргарити (Венецуела) вољу да наставе стратешки пројекат «сарадње југ-југ» између Африке и Јужне Америке који је покренут децембра 2006. у Нигерији, у Абуји.

Три су врсте инструмената продора које је Вашингтон усвојио ради контроле афричког простора: војни, преко АФРИКОМ организације13, односно војне команде САД за Африку, створене 2007. године и активиране наредне године; економско финансијски (случај санкција Судану и укључивање Међународног монетарног фонда и Светске банке у односе са Демократском Републиком Конго и Кином)14; и најзад инструмент стратегије комуникације за које су ваљан пример Обамини говори који се сматрају «истотијским» из Каира и Акре. На војном плану је важно приметити да амерички продор фаворизује, као мостобран, ради неутрализације Судана и Демократске Републике Конго, подручје Танзаније, Бурундија, Кеније, Уганде и Руанде. Треба подвући да потпуна контрола источне Африке представља важан елемент америчке стратегије у иљу хегемоније на Индијском океану.

Геополитичке линије водиље Африке за 21. век

Упркос тешкоћама које данас ометају њену геополитичку унификацију (или интеграцију), Африка има потребу, у циљу спасавања сопствених ресурса и ради склањања од расправа између САД, Кине и, врло вероватно, Русије и Индије – а те расправе би се решавале баш на њеној територији – да се организује, бар регионално, дуж три главне линије водиље које се врте око медитеранског басена, Индијског и Атлантског океана.

Активирање политике привредне и стратешке сарадње, бар у погледу безбедности, између северноафричких земаља и Европе, са једне стране, и аналогне политике с Индијом (у том погледу имати у виду Декларацију из Делхија дату током самита Индија – Африка15, 2008. године) са друге стране, осим што чини кохезионим умешане афричке регионе, поставило би основе за будућу потенцијалну континенталну унификацију засновану на регионалним половима и укључену у шири евро-афро-азијски контекст. Исто тако, атлантска водиља, односно настојање на стратешкој сарадњи југ-југ између Африке и индиолатинске Африке, подстакла би, у том случају, кохезију региона западне Африке и допринела унификацијиконтинента. Посебно би развој атлантске водиље ојачало афричку тежину превасходно у односу на Азију и Кину.

Пожељна интеграција Африке – реално могућа само ако се заснива на регионалним половима – призива на ум историјски развој, који претходи колонијалном периоду, аутентичних афричких политичких формација, а које су настајале, вреди то поменути, управо на регионалнопј основи16.


Напомене:

1У односу на Индију и кршење људских права, посебно религијских, треба погледати India Chapter у Annual Report of the United States Commission on International Religious Freedom, ( http://www.uscirf.gov/ ), а знимљив је и критички чланак M. V. Kamath-а, US must stop meddling in Indias internal problems, “The Free Press Journal”, 3. септембар 2009. (http://www.freepressjournal.in/), који указује на инструментализацију коју врши Вашингтон у односу на људска права и грађанске слободе, због очигледних геополитичких разлога.

2У погледу ерозије односа између Ердоганове Турске и Запада, погледати Soner Cagaptay, Is Turkey Leaving the West?, www.foreignaffairs.com, 26/10/2009 и есеј који су написали Morton Abramowitz и Henri J. Barkey, Turkeys Transformers, Foreign Affairs, новембар/децембар 2009.

3Недавно је (17-18. октобра 2009.) 13 јужноамеричких држава које су чланице организације ALBA потписале конститутивни трактат унифицираног система навиооналне компензације (sucre), чији је циљ замена долара у трговинској размени већ од 2010.

4Tiberio Graziani, Il tempo dei continenti e la destabilizzazione del pianeta, Eurasia, Rivista di studi geopolitici, n. 2, 2008.

5Ради прегледа питања која спречавају афричке интеграције и фактора нехомогености погледати Géopolitique de lAfrique et du MoyenOrient, дело које координира Vincent Thébault, Nathan, Париз, 2006, стр.69-220. За факторе такозваног афричког подразвоја и тумачења «историјског динамизма» погледати Claudio Moffa, LAfrica alla periferia della storia. Conflittualità interetnica, sviluppo storico, sottosviluppo, Aracne Editrice, Рим 2006.

6Деветнаест година раније, јула 1900, у Лондону је одржан први панафрички скуп, али посвећен јединству Африканаца и њихових потомака у Америци.

7Африка је подељена на 53 државе и две шпанске енклаве (Ceuta и Melilla), којима треба додати самопроглашене државе El Ayun (Западна Сахара) и Hargeisa (Somaliland).

8О недавној израелској политици у Африци може се читати у: Nicolas Michel, Le grand retour de Israël en Afrique, Jeune Afrique (http://www.jeuneafrique.com ), 3/9/2009; Philippe Perdrix, F. Pompey, P.F. Naudé, Israël et lAfrique : le business avant tout, Jeune Afrique (http://www.jeuneafrique.com ), 3/9/2009; René Naba, Israël en Afrique, à la quête dun paradis perdu, http://www.renenaba.com/ , 10/10/2009.

9Путин и ердоган су потписали 6. aвгуста 2009, споразум који предвиђа пролазак руског гасовода кроз турске територијалне воде, а тај гасовод је супраник гасовода Набуко који подржавају САД и Европска унија.

10Наведена студија, Global Trends 2015. A dialogue about the Future with Nongovernment Experts, децембар 2000, може се наћи на владином сајту Office of the Director of National Intelligence, www.dni.gov/.

11African Oil: A Priority for U. S. National Security And African Development, Proceedings of an Institute Symposium, The Institute for Advanced Strategic and Political Studies, Research Papers in Strategy, мај 2002, 14. Документ се може наћи на сајту: http://www.israeleconomy.org/.

12“Афрички континент има огромне резерве природног гаса процењене на 14,56 трилиона кубних метара, односно il 7,9% укупних светских резерви. Резерве у Нигерији и Алжиру (5,22 и 4,5 трилиона кубних метара) мање су од руских (43,3 трилиона кубних метара), Иран(29,61), Катар (25,46), Туркменистан (7,94), Саудијска Арабија (7,57) и Уједињени арапски емирати (6.43), али су веће од залиха Норвешке (2,91), која је једна од кључних земаља извозника гаса che. Ипак, нивои производње и потпрошње гаса у Африци су ниски. Производња гаса је у 2008. износила 214,8 билиона кубних метара, односно bilioni di metri cubi, ovvero i 7% укупне светске производње (пораст од 4,85 у односу на 2007.). Јужна Америка је била једини континент који је те године произвео мање гаса. Потрошња природног гаса у Африци 2008. је износила 94,9 билиона кубних метара односно 3,1 од укушне светске потрошње од 3,1% (то је 6,1% раста у односу на 2007.), што је најнижи миво на светској скали. Више од 50% природног гаса произведеног у Африци – 115,6 билиона кубних метара – извози се, највише као течни природни гас (62,18 билиона кубних метара). Квота афричких земаља (Алжир, Нигерија, Египат, Либија, Екваторијална Гвинеја и Мозамбик) у глобалној испоруци гаса износи 14,2%, али ниво течног природног гаса је много – 27,5%.”, Roman Tomberg, Le prospettive di Gazprom in Africa, www.eurasia-rivista.org, 16. октобар 2009.

13У задње време је Вашингтон појачао процес милитаризације Африке. Тим поводом може се прочитати Kevin J. Kelley, Uganda: grande esercitazione militare degli USA nella regione settentrionale, www.eurasia-rivista.org, 14. октобар 2009.

14Renaud Viviene et alii, L’ipocrita ingerenza del FMI e della Banca mondiale nella Repubblica democratica del Congo, www.eurasia-rivista.org , 19. октобар 2009.

15Текст Delhi Declarationможе да се нађе на сајту: http://www.africaunion.org.

16У погледу “регионалистичког” карактера Африке, француски африканиста, Француз Bernard Lugan каже у уводу свог обимног дела Histoire de lAfrique, Ellipses, Париз 2009, стр.3.: “У дугој историји афричког континента смењивале су се многе мутације или раскиди који су настајали у другачијој периодизацији од оне у европској историји. Штавише, док су велике историјске или цивилизацијске појаве биле континенталне, у Африци су оне имале регионалне последице, осим у случају колонизације. ”

Articolo precedente

Africa in the Multipolar System

Articolo successivo

L’inevitabile multipolarismo