Последњи контакт који сам имао са Жаном Тиријаром је писмо које ми је наменио неколико месеци пре његове смрти – био је у потрази за стаништем на Апенинима где би провео две недеље. Иако је имао скоро 70 година, у себи је носио живахност. Падобраном није скакао неколико година, али је путовао својом једрилицом по Северном мору.

Током 60-их година, срео сам се са њим неколико пута као са представником „Младе Европе“, организације којом је руководио. Упознао сам га у Парми 1964. године код споменика који непосредно очарава његов „евро-афрички“ сензибилитет – споменик Виториу Ботегу, чувеног по путовањима у Џубаленду. Потом смо се сусрели на неким састанцима „Младе Европе“, и приликом камповања на Алпима. Године 1967, непосредно пре ционистичке агресије на Египат и Сирију, присуствовао сам добро посећеној конференцији у Болоњи где је објашњавао зашто Европа треба да подржи арапски свет против ционизма. Наредне године, у Ферари, учествовао сам на састанку организованом од стране „Младе Европе“, на којем је Тиријар потпуно развио анти-империјалистичко становиште: „Овде у Европи једино анти-америчко упориште јесте и биће европски леви национализам[…] Оно што хоћу да кажем јесте то да је народно оријентисан национализам неопходан Европи[…] један европски национал-комунизам би изазвао ланчану реакцију ентузијазма[…] Че Гевара је рекао да су многи `Вијетнамци` неопходни, и имао је право. Потребно је да Палестину преиначимо у нови Вијетнам“. Ово је био последњи пут да сам присуствовао његовом наступу.

Жан Франсоа Тиријар је рођен 22. марта 1922. године у Бриселу, у породици либерално оријентисаних, која вуче порекло из Лижа. У младости је био члан „Уједињене младе гарде социјалиста“ („Jeune Garde Socialiste Unifiée“) и „Социјалистичког анти-фашистичког савеза“ („Socialiste Anti-Fasciste Union“). Краће време сарађивао је са професором Кесамиром, председником филозофског друштва „Фихтебунд“ („Fichte Bund“), насталог из национал-бољшевичког покрета. Потом је сарађивао са лево оријентисаним елементима који су подржавали уједињење Белгије и национал-социјалистичког Рајха, а постао је и члан асоцијације „Пријатељи великог немачког Рајха“ („Amis du Grand Reich Allemand“). Из ових разлога је 1943. осуђен на смрт, од стране белгијских припадника отпора блиских англо-америчким снагама. Тада је енглески радио ставио његово име у списку за одстрел, који је саопштен покрету отпора са свим упутствима. Након „ослобођења“, осуђен је у једном чланку белгијског кривично-правног система, иза кога су стајале про-атлантистичке белгијске снаге. Остао је у затвору неколико година и, након ослобођења, судија му је забранио да пише.

Лекција коју је Тиријар научио указивала је на то да се европска национална странка не може темељити на савезу микро-националних покрета, већ мора отпочетка имати заједнички европски карактер. Тако је 1963. основана „Млада Европа“, покрет чврсте организације који је деловао у Белгији, Холандији, Француској, Швајцарској, Аустрији, Немачкој, Италији, Шпанији, Португалији и Енглеској. Политички правац Младе Европе садржан је у Манифесту европске нације, који почиње речима: “Између совјетског и америчког блока, наша улога има за циљ да изгради велику домовину: уједињену, моћну и комунитарну Европу […] од Бреста до Букурешта.” Циљ је био снажно уједињење Европе: “`Федерална Европа или `Европа нација`, оба су појма која скривају недостатак искрености и немогућност људи који их подржавају. […] Ми осуђујемо микро-национализам који држи европско становништво раздвојеним”.

Закључак Манифеста био је да Европа мора да изабере неутралност коју ће штитити јаким наоружањем и да у склопу тога мора да има свој атомски капацитет. Такође је наведено да Европа мора да напусти „УН-ов циркус“ и да подржи Латинску Америку која се “бори за своје јединство и независност”. Манифестом су покушали да пронађу алтернативни друштвени систем који ће се дистанцирати од постојећа два, присутна у оба дела Европе, и у којем би била изражена “супериорност радника над капиталистом” и “супериорност човека над гомилом”. С тим у вези, у Манифесту се поручује следеће: “желимо динамичну заједницу у чијем ће раду учествовати сви људи који је чине”. Такође, објављена је идеја новог органског представништва које би заменило досадашњу парламентарну демократију: “политички Сенат, Сенат европске нације изграђен по систему европских провинција и састављен од најзначајнијих личности у научном погледу, у раду, у уметности и у књижевности; Дом синдиката који представља интересе свих произвођача Европе, коначно ослобођен финансијске тираније и стране политике”. Манифест је завршен овим речима: “одбацујемо ‘Европу у теорији’. Одбацујемо званичну Европу. Осуђујемо стразбуршку Европу због њене издаје. […] Или ћемо имати нацију или нећемо имати независност. Против ове званичне Европе, ми представљамо стварну Европу, Европу народа, нашу Европу. Ми смо Европа нација”.

За чланове Младе Европе организована је и политичка школа. Школа је између 1966. и 1968. објављивала месечник „Европска заједница“ („LEurope Communautaire“). Млада Европа покушала је да направи и Европски комунитарни синдикат, а 1967. организована је универзитетска асоцијација „Европски универзитети“ (,,Università Europea“), која је нарочито била снажна у Италији. Између 1963. и 1966. у Француској је објављиван недељник „Млада Европа“ (,,Jeune Europe“). Поред часописа у другим земљама, у Италији се издавао месечник „Европски борац“ („Europa Combattente“).

Између 1966. и 1968. објављивана је и „Европска нација“ („La Nation Européenne“), док је истоимени италијански часопис (La Nazione Europea“), чији је уредник био потписник ових редова, излазио и 1969. (последњи број објавио је Пино Балцано у Напољу 1970). За „La Nation Européenne“, недељник великог формата, који је у неким бројевима садржавао и готово педесетак страница, писале су еминентне личности: политиколог Кристијан Перу, алжирски писац Малек Бенаби, посланик Францис Палмеро, сиријски амбасадор Селим ел-Јафи, ирачки амбасадор Надер ел-Омари, лидери алжирског Фронта народног ослобођења Си Ларби и Ђамил Мендимред, председник ПЛО-а (Палестинска ослободилачка организација) Ахмад ел Шукајри, лидер вијетконшке мисије у Алжиру Тран Хоаи Нам, лидер „Црних пантера“ Стоукли Кармајкл, оснивач „Центра за пољопривредну акцију“ („Centri dAzione Agraria“) дон Сфорза Русполи и писци Пјер Грипари и Ане-Мари Кабрини. Међу сталним дописницима били су професор из Каира Суад ел-Шаркави и Жил Миниер из Алжира.

У издању од фебруара 1969. објављен је обиман интервју који је Жан Тиријар водио са генералом Хуаном Д. Пероном, који му је признао да редовно чита „La Nation Européenne“ и да се у потпуности слаже са оријентацијом часописа. Из уточишта у Шпанији, бивши председник Аргентине изјавио је да су Кастро и Че Гевара распламсали борбу за независност Латинске Америке, која је почела годинама пре јустикалистичког покрета. Између осталог, Перон је изјавио: „Кастро је покретач ослобођења. Морао је да тражи помоћ од једног империјализма јер је други претио да ће га уништити. Али, кубански циљ је ослобођење латино-америчких народа. Немају других намера до развоја тих земаља. Че Гевара је симбол ове борбе. Био је велики јунак, који је служивши тој идеји, напослетку сам постао синоним за ту идеју. Он је човек идеала.“

У погледу ослобађања Европе, Тиријар је имао у виду да оснује „Европске револуционарне бригаде“, како би почела и оружана побуна против америчких освајача. У Букурешту је 1966. ступио у контакт са  кинеским министром спољних послова Џоуом Енлајом. Од њега је тражио подршку ради успостављања политичке и војне структуре у Европи како би се борили против заједничког непријатеља. Идуће године Тиријар је преокупиран ситуацијом у Алжиру: „Нужно је имати у виду паралелну акцију и тежњу ка стварању војне формације неке врсте европског револуционарног рајхсвера у Алжиру. У данашње време владе Белгије, Холандије, Енглеске, Немачке и Италије су сателити Вашингтона на различите начине, те стога, ми, европски револуционари, морамо у Африци формирати кадрове будуће политичко-војне структуре, који ће, након службе на Медитерану и Блиском истоку, бити способни да поразе вашингтонске квислинге у Европи. Delenda est Carthago!“[1]

У јесен 1967, Жерар Борде, уредник часописа „La Nation Européenne“, одлази у Алжир како би се упознао са неким члановима извршног секретаријата Фронта народног ослобођења и Већа за револуцију. Априла 1968, Борде се враћа у Алжир са Меморандумом за Владу Републике Алжир, којег су потписали он и Тиријар. У Меморандуму је између осталог истакнуто да „европски револуционарни родољуби подржавају:

– формирање специјалне оружане групе за будућу борбу против Израела;

– техничку обуку за будућа деловања у сврху борбе против Америке у Европи;

– формирање анти-америчке и анти-ционистичке обавештајне службе за истовремено деловање у арапским земљама и у Европи.“

Дијалог са Алжиром није дао резултате, тако да се Тиријар окренуо блискоисточним арапским земљама. За то време, Роџер Кудроа, милитантни активиста Младе Европе, гине у борби са ционистичком армијом 3. јуна 1968, при покушају да са Фатаховом групом уђе на територију окупиране Палестине. У јесен 1968. Тиријар бива позван од власти Ирака и Египта, као и од Басистичке странке. У Египту учествује на састанцима Арапске социјалистичке уније, владајуће странке у тој земљи. Дочекало га је неколико министара, а састао се и са председником Гамалом Насером. У Ираку упознаје неколико политичара, међу којима су били и лидери Палестинске ослободилачке организације. Такође је интервјуисан од неколико медија.

У сваком случају, главни циљ његовог путовања био је да оствари подршку за стварање „Европских бригада“, које би учествовале у народно-ослободилачкој борби Палестине, а након тога постале темељ за народно-ослободилачку војску у Европи. Због совјетског притиска, ирачка влада је ускратила помоћ, тако да се Тиријаров план изјаловио. Разочаран неуспехом и без новчаних средстава који би подржали његову политичку борбу на високој разини, Тиријар је одлучио да застане са политичком активношћу.

Од 1969. до 1981. Тиријар се професионално бави оптометријом и синдикалним радом. У свом професионалном раду постигао је бројне успехе. Био је председник „Европског друштва за оптометрију“, „Белгијске народне заједнице оптометриста и оптичара“ и „Центра за студије оптичке науке“. Такође је био саветник у неколико комисија „Европске економске заједнице“. Године 1975, дао је интервју Мајклу Снајдеру за „Свеске Центра за политичку документацију“ („Les Cahiers du Centre de Documentation Politique“  из Екс ан Прованса. У том раздобљу помогао је Јанику Совеу у писању научно-истраживачког рада „Жан Тиријар и европски национал-комунитаризам“ (Париски универзитет, 1978). Други научно-истраживачки рад објављен је 1972. на Слободном универзитету у Бриселу, од стране Жана Белана, а тицао се „Покрета грађанске акције“ („Mouvement d’Action Civique“).

Године 1981, ционисти врше терористички напад на његове просторије у Бриселу, што је подстакло Тиријара да се опет политички ангажује. Поновно је ступио у везу са некадашњим дистрибутером његовог листа „La Nation Européenne“, и шпанским историчарем Бернардом Гилом Мугарзом, који му је у обимном интервјуу (108 питања) дао прилику да поново и јасније изнесе своју политичку мисао. То је Тиријару дало повода да напише нову књигу коју је планирао да објави на шпанском и немачком, али до тога никада није дошло.

Раних 1980-их Тиријар је радио на књизи коју никада није довршио: „Евро-совjетска империја од Владивостока до Даблина“. План је био да књигу чине 15 поглавља, а свако поглавље да садржи већи број параграфа. Како је видљиво у наслову књиге, мишљење Тиријара о Совјетском Савезу у потпуности се променило. Напустио је свој ранији слоган „ни Вашингтон ни Москва“, а прихватио је нови: „с Москвом против Вашингтона“. Заправо, тринаест година раније, Тиријар је у чланку „Праг, СССР и Европа“ („La Nation Européenne“, 29. новембар 1968) изразио задовољство због совјетске војне интервенције у Прагу у време Прашког пролећа, које је сматрао да је “ционистичка завера”, и од тада почиње да се окреће према Совјетском Савезу: „Западна Европа, слободна од америчког утицаја, допустила би Совјетском Савезу да преузме улогу антагониста према САД-у. Западна Европа у савезу, или Западна Европа као подршка СССР-у, довела би би до краја америчког империјализма. […] Ако Руси желе раздвојити Европљане од Америке, онда морају дугорочно радити за овај циљ – потребно је да нам понуде прилику да створимо европску политичку организацију против америчког златног ропства. Ако се боје ове политичке организације, онда бољи начин савладавања страха лежи у уједињењу с овим страхом.“

У августу 1992, Тиријар је, заједно са Михелом Шнајдером, директором магазина „Национализам и република“ („Nationalisme et République“), отпутовао за Москву. Угошћени су од стране Александра Дугина, који се већ у марту сусрео са Аланом де Беноом и Робертом Стојкерсом, и који је у јуну интервјуисао аутора овог чланка за московску телевизију, након сусрета „црвено-смеђе“ опозиције. Тиријарова активност у Москви, где су боравили и Карло Терачано и Марко Батара као чланови Европског ослободилачког фронта, била је врло интензивна. Организовао је конференције, интервјуе, учествовао је на округлим столовима заједно са Александром Прохановим, Јегором Лигачјовим, Александром Дугином и Шамилом Султановим, у седишту часописа „Ден“, који је и објавио његов чланак „Европа до Владивостока“. Тиријар се упознао и са Генадијем Зјугановим, председником Комунистичке партије и другим припадницима „црвено-смеђе“ опозиције, као што су Николај Павлов и Сергеј Бабурин. Такође је разговарао и са филозофом Гајдаром Џемалом, лидером Странке исламског препорода, а учествовао је и у окупљању арапских студената на улицама Москве. Три месеца након повратка у Белгију, 23. новембра 1992, Тиријар је умро од инфаркта миокарда.

Објављена 1964. на француском језику, Тиријарова књига „Европа – империја од 400 милиона људи“, преведена је на шест језика. Италијански превод је урадио Масимо Костанцо, који је дело представио следећим речима: „Предодређено је да Тиријарова књига наиђе на велико интересовање због прецизности и њене тачности. Али одакле ова тачност долази? Из врло једноставне тачке: аутор је, у суштини, користио политички језик, далеко од дима идеологија и апстрактних конструкција. Након пажљивог читања, можете наћи чак и неке идеолошке елементе унутар књиге, али оне произилазе из политичких теза, а не обрнуто, као што је то случај у европској националној сфери данас“.

Читалац другог издања на италијанском језику вероватно ће се сложити са свиме оним што је Масимо Костанца написао 40 година раније. Увидеће и да је ова књига, можда најпознатија од свих Тиријарових, најактуелнија и способна да предочи мноштво фактора, без обзира што по природи оличава историјску ситуацију из периода у којем је написана. Уочиће и зато што предвиђа колапс сојветског политичког система 10 година пре „еуро-комунизма“. То је у кораку са временом јер је опис америчке хегемоније у Европи чињеница данас.

У мојој библиотеци сачувао сам копију првог издања ове књиге (“édité à Bruxelles, par Jean Thiriart, en Mai 1964”). Посвета коју је аутор написао садржи савет који ја преносим младим читаоцима данас: „Votre jeunesse est belle. Elle a devant elle un Empire à bâtir” („Ваша младост је лепа. Пред њом је да изгради једно царство“). За разлику од Едварда Лутвака и Тониа Негра, Тиријар је веома добро знао да је империја сушта супротност империјализму и да Сједињене Државе нису Рим, него Картагина.

 

[1] „Картагина мора бити уништена!“ Римски сенатор Като Старији је користио овај слоган по завршетку својих беседа унутар римског сената. То је постао поклич битке за све Римљане и најзад Картагина је уништена од стране победничке римске легије.

 

https://www.eurasia-rivista.com/

превод: Иван Петровић

Articolo precedente

LA BATTAGLIA DI ALEPPO È DI NATURA STRATEGICA

Articolo successivo

L’INCONSCIO EURASIATICO NEL PENSIERO DI GIOVANNI DAMASCENO

Claudio Mutti

Claudio Mutti, antichista di formazione, ha svolto attività didattica e di ricerca presso lo Studio di Filologia Ugrofinnica dell’Università di Bologna. Successivamente ha insegnato latino e greco nei licei. Ha pubblicato qualche centinaio di articoli in italiano e in altre lingue. Nel 1978 ha fondato le Edizioni all’insegna del Veltro, che hanno in catalogo oltre un centinaio di titoli. Dirige il trimestrale “Eurasia. Rivista di studi geopolitici”. Tra i suoi libri più recenti: A oriente di Roma e di Berlino (2003), Imperium. Epifanie dell’idea di impero (2005), L’unità dell’Eurasia (2008), Gentes. Popoli, territori, miti (2010), Esploratori del continente (2011), A domanda risponde (2013), Democrazia e talassocrazia (2014), Saturnia regna (2015).